Pi­še: aka­de­mik Zo­ran La­kić

Tri poj­ma de­li­kat­nog zna­če­nja. Ipak, me­đu­sob­no po­ve­za­na, ali do da­na da­na­šnjeg raz­li­či­to tu­ma­če­na, po­go­to­vo raz­li­či­to ob­ja­šnja­va­na.
Iz škol­skih udž­be­ni­ka za naj­ni­že raz­re­de či­ta­mo da je Sr­bi­ja sta­ra dr­ža­va srp­skog na­ro­da. Če­sto je bi­la okru­že­na ne­pri­ja­te­lji­ma. A naj­ve­ći su bi­li Oto­man­ska im­pe­ri­ja i moć­no Austro­u­gar­sko car­stvo. Ovo po­sled­nje je ima­lo im­pe­ri­jal­ne te­žnje pre­ma svim su­sje­di­ma. I do­bar dio srp­skog na­ro­da vje­ko­vi­ma se na­la­zio u nje­nom sa­sta­vu obes­pra­vljen, na­rav­no. Ko­nač­no se do­go­di­lo, ka­ko pje­snik ka­že, ,,Vo­sta­ni Ser­bio’’. Za­i­sta je du­go spa­va­la. Srp­ski na­rod se „pro­bu­dio“ i ot­po­čeo „bor­bu ne­pre­sta­nu“. To je Beč kva­li­fi­ko­vao kao „ve­li­ko­srp­stvo“. Ka­sni­je su to pri­hva­ti­li i dru­gi ko­ji su pre­ten­do­va­li na Sr­bi­ju i nje­nu te­ri­to­ri­ju. I lan­si­ra­li još opa­sni­ju kva­li­fi­ka­ci­ju „ve­li­ko­srp­sku he­ge­mo­ni­ju“ da bi se sa­kri­la ona svo­ja ko­ja je do­bi­la, pra­vo ime – im­pe­ri­ja­li­stič­ki pro­htje­vi - na tu­đe te­ri­to­ri­je i pot­či­nja­va­nje dru­gih na­ro­da.
Ter­min ve­li­ko­srp­ski he­ge­mo­ni­zam u isto­ri­o­gra­fi­ju je uve­la ko­mu­ni­stič­ka ide­o­lo­gi­ja. Pri­sje­ća­mo se ta­ko da su Le­njin i Sta­ljin lan­si­ra­li te­zu da no­vo­stvo­re­nu Ju­go­sla­vi­ju 1918. go­di­ne –tre­ba ras­tu­ri­ti kao „tam­ni­cu na­ro­da“ na nje­ne sa­stav­ne dje­lo­ve. A po­tom „do­zvo­li­ti“ nje­nim na­ro­di­ma da se slo­bod­no iz­ja­sne da li že­le u za­jed­nič­ku dr­ža­vu i ka­ko je or­ga­ni­zo­va­ti. Isti­na, taj prin­cip – ni­su pri­mi­je­ni­li u do­ga­đa­ji­ma ko­ji­ma su sru­ši­li ve­li­ku ca­re­vi­nu Ro­ma­no­vih i pro­kla­mo­va­li Sa­vez So­vjet­skih So­ci­ja­li­stič­kih Re­pu­bli­ka – po­pu­lar­ni an­ti­fa­ši­stič­ki SSSR. Taj in­kri­mi­ni­sa­ni slo­gan – „he­ge­mo­ni­zam – ve­li­ko­srp­ske bur­žo­a­zi­je“ use­lio se u na­uč­nu isto­ri­o­gra­fi­ju po­ste­pe­no, da bi vre­me­nom po­stao do­mi­nan­tan po­jam po­li­ti­ke, stru­ke, pa di­je­lom i na­u­ke! Iza to­ga je uvi­jek sta­ja­la po­li­ti­ka, ko­ja je že­lje­la da za se­be pri­gra­bi i ono što joj ne pri­pa­da, ma­kar u ovom na­šem sa­vre­me­nom do­bu. Ra­ni­ju ana­te­mu srb­ske bur­žo­a­zi­je, pre­ni­je­li su na či­tav srp­ski na­rod. Ta­ko su Sr­bi ma gdje ži­vje­li, pa i oni u ra­si­ja­nju, po­sta­li „re­me­ti­lač­ki fak­tor“ – upra­vo za­to što že­le, i bo­re se da bu­du svo­ji na svo­me. Ta­ko smo do­šli i do Nje­go­še­vih sti­ho­va o „bor­bi ne­pre­sta­noj“ na obje stra­ne ima­gi­nar­ne gra­ni­ce stvar­no­ga fron­ta. I do fa­ši­stič­kih po­kli­ča u sa­vre­me­nom do­bu – ,,Ubij Sr­bi­na! Sr­be na vr­be’’! Pre­ve­de­no na je­zik za­sli­je­plje­nih i iz­be­zu­mlje­nih to je zna­či­lo uni­šte­nje i is­tra­gu na­ro­da, ka­ko se to već jed­nom de­si­lo u usta­škoj en­de­ha­zi­ji 1941.-1945. go­di­ne. Ve­li­ka opa­snost se po­ne­kad tre­ti­ra i kao na­iv­na ša­la. A ri­ječ je o opa­snoj zbi­lji, jer, opet, da po­zo­ve­mo Nje­go­ša – „Ko­me puk­ne če­lo – ku­ku nje­mu!“
Da se, opet, vra­ti­mo osnov­noj te­mi: pr­vo­bit­na osu­da na­ci­o­nal­ne eli­te zbog ve­li­ko dr­žav­nih pre­ten­zi­ja pre­ni­je­la se na na­rod, na obič­nog čo­vje­ka ko­ji i da­nas svo­ju dr­ža­vu do­ži­vlja­va za „tu­đu“ – jer je sva­ka dr­ža­va bi­la na gr­ba­či tog istog na­ro­da, ko­ji je svu­da i uvi­jek lo­ko­mo­ti­va isto­ri­je.